ПЕТРОВДАН
Драги пријатељи, данас славимо рођендан и крсну славу. Због свих недаћа
које су задесиле наш народ ове године обиљежавамо славу симболично у
просторијама Српске демократске странке. Идуће године настављамо у
традиционалном стилу. Хвала свима на честиткама.
О Петровдану
Петровдан је црквени и народни празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу, који се слави 29. јуна по јулијанском календару (12. јул по грегоријанском).
Један од кључних датума летњег циклуса празника, који има много заједничког с Ивањданом, главним летњим празником.
Код Срба
Петровдан је сматран за календарску границу у години: после њега у природи наступају промене, које указују на приближавање јесени (календар народни). По рус. веровањима, на Петровдан је то боже св. Петар «поплувао» лишће, па се стога после тог дана више не кувају траве и биле, не ломе сегране за метле и ел. Бугари су веровали да после П. време бива хладније, да се сунце окреће зими, да птице престају да певају, а трава да расте. У неким руским обредима на Петровдан одразиле су се представе оовом празнику као календарском врху године. Тако су у јужнорус. губернијама луди одлазили у освит зоре на Петровдан да «чувају сунце», тј. да гледају како оно на изласку «игра», преливајући се у разним бојама.
Код Срба постоји обичај да се уочи овог великог празника пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина. Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.
О Петровдану
Петровдан је црквени и народни празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу, који се слави 29. јуна по јулијанском календару (12. јул по грегоријанском).
Један од кључних датума летњег циклуса празника, који има много заједничког с Ивањданом, главним летњим празником.
Код Срба
Петровдан је сматран за календарску границу у години: после њега у природи наступају промене, које указују на приближавање јесени (календар народни). По рус. веровањима, на Петровдан је то боже св. Петар «поплувао» лишће, па се стога после тог дана више не кувају траве и биле, не ломе сегране за метле и ел. Бугари су веровали да после П. време бива хладније, да се сунце окреће зими, да птице престају да певају, а трава да расте. У неким руским обредима на Петровдан одразиле су се представе оовом празнику као календарском врху године. Тако су у јужнорус. губернијама луди одлазили у освит зоре на Петровдан да «чувају сунце», тј. да гледају како оно на изласку «игра», преливајући се у разним бојама.
Код Срба постоји обичај да се уочи овог великог празника пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина. Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.
Свети Петар
Свети Петар (Галилеја — Рим, 64) је био један од дванаест апостола.
Свети Петар је био међу првим Јеврејима који су постали ученици Исуса Христа. О његовом животу говоре приче из Новог завета. По њима је Петар био вођа првобитне заједнице јерусалимских хришћана.
Петар је био рибар на Тиберијском језеру. Са братом Андрејем одлучио је да постане Исусов ученик. Тада је добио арамејско име Кефа (камен), што је на грчком било Петар (грч. Πέτρος). У Матејевом јеванђељу каже се да је Христ сматрао Петра за темељ своје Цркве.
Петар се увек помиње први међу 12 апостола, и као онај који говори у њихово име. Често се у Библији спомиње, заједно са Јаковом и Јованом, као сведок важних догађаја (преображење). Свети Павле је сведочио да је Петар апостол за Јевреје, док је он апостол за остале народе.
Сва четири јеванђеља тврде да је на Тајној вечери Христос предсказао да ће га се Петар три пута одрећи пре него што петао закукуриче три пута. У три јеванђеља се описује како је Петар испунио ово пророчанство бојећи се од освете народа.
Петар је после проведених тридесетак година као свештеник кренуо за Рим где ће постати мученик. Апокрифна „Петрова писма“ кажу да је распет на крсту постављеном натрашке, јер је рекао да не заслужује да умре на исти начин као Исус.
Постоји још једна често помињана легенда која се везује за мучеништво и смрт Светог Петра. По њој је Петар покушао да побегне из Рима, а на путу га је срела визија Исуса. На питање: „Куда идеш господару?“ (лат. Quo vadis, Domine?), Исус му је одговорио: „Идем у Рим да ме поново распну“. На ово се Петар предомислио и вратио у Рим прихвативши своје мучеништво.
Римокатоличка црква сматра да је апостол Петар био први антиохијски епископ и оснивач римске цркве, то јест први римски епископ, и да је римским епископима Исус Христос наменио улогу врховног вође, учитеља и судије у хришћанској заједници. То је основа за теорију о примату римских бискупа. Остале хришћанске цркве не деле ово мишљење. За православну, англиканску и древноисточне цркве, Свети Петар је светац и први римски епископ.
Петар је био рибар на Тиберијском језеру. Са братом Андрејем одлучио је да постане Исусов ученик. Тада је добио арамејско име Кефа (камен), што је на грчком било Петар (грч. Πέτρος). У Матејевом јеванђељу каже се да је Христ сматрао Петра за темељ своје Цркве.
Петар се увек помиње први међу 12 апостола, и као онај који говори у њихово име. Често се у Библији спомиње, заједно са Јаковом и Јованом, као сведок важних догађаја (преображење). Свети Павле је сведочио да је Петар апостол за Јевреје, док је он апостол за остале народе.
Сва четири јеванђеља тврде да је на Тајној вечери Христос предсказао да ће га се Петар три пута одрећи пре него што петао закукуриче три пута. У три јеванђеља се описује како је Петар испунио ово пророчанство бојећи се од освете народа.
Петар је после проведених тридесетак година као свештеник кренуо за Рим где ће постати мученик. Апокрифна „Петрова писма“ кажу да је распет на крсту постављеном натрашке, јер је рекао да не заслужује да умре на исти начин као Исус.
Постоји још једна често помињана легенда која се везује за мучеништво и смрт Светог Петра. По њој је Петар покушао да побегне из Рима, а на путу га је срела визија Исуса. На питање: „Куда идеш господару?“ (лат. Quo vadis, Domine?), Исус му је одговорио: „Идем у Рим да ме поново распну“. На ово се Петар предомислио и вратио у Рим прихвативши своје мучеништво.
Римокатоличка црква сматра да је апостол Петар био први антиохијски епископ и оснивач римске цркве, то јест први римски епископ, и да је римским епископима Исус Христос наменио улогу врховног вође, учитеља и судије у хришћанској заједници. То је основа за теорију о примату римских бискупа. Остале хришћанске цркве не деле ово мишљење. За православну, англиканску и древноисточне цркве, Свети Петар је светац и први римски епископ.
Свети Петар у православљу
У православном календару, Свети Петар се спомиње 29. јануара због верига, у које би окован од беззаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7).
Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски Свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентинијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида Цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона.
Српска православна црква слави га 16. јануара и 29. јуна по црквеном, а 29. јануара и 12. јула по грегоријанском календару.
У православном календару, Свети Петар се спомиње 29. јануара због верига, у које би окован од беззаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7).
Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски Свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентинијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида Цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона.
Српска православна црква слави га 16. јануара и 29. јуна по црквеном, а 29. јануара и 12. јула по грегоријанском календару.
Свети апостол Павле (грч. Παύλος), рођен је хришћански апостол, светитељ, проповедник и књижевник. Аутор је 14 књига и посланица Новога Завета.
Рођен је у Тарсу у јеврејској породици Венијаминовог племена. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ хришћана. Када се чудесно обратио у веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Страдао је због проповедања Јеванђеља и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: „Не живим ја, него Христос у мени“. Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар.
Од свог оца, ученог рабина, Павле је стекао прво образовање у Тарсу, где је поред Мојсијевог закона учио и ткачки занат; израђивао је ћилиме и војничке шаторе, што ћe му касније, на мисионарским путовањима, бити један од начина издржавања. Тарс је у то време био чувен по свом универзитету, трећем по угледу после Атинског и Александријског. Школовање је наставио у Јерусалиму код тада чувеног фарисеја Гамалила (Дап 22,3; 5,34). Грчки језик и грчку књижевност знао је од ране младости.
У Светом писму спомиње се у причи о каменовању ђакона Стефана. У самом каменовању, није учествовао, али га је одобравао (Дап 7,60). Из необуздане мржње према новој вери, тражио је од јеврејских духовних власти да у Дамаску проналазе и хватају њене приврженике и бацају их у тамницу (Дап 9,1-2). На путу за Дамаск, после чудесног божанског чина, доживео је обраћење и тада се крстио и постао хришћанин (Дап 9,1-20; 22,5-16; 9-18). У Дамаску и Арабијској пустињи, Св. Павле је провео три године. Пошто је дознао да Јудејци уз помоћ намесника наватејског, цара Арете IV, у чијој се области налазио Дамаск, хоће да га убију, вратио се у Јерусалим да би с тим упознао Апостоле (Дап 9,23-26).
После петнаест дана боравка у Јерусалиму (Дап 9,23-26; 2 Кор 11,32-33; Гал 1,18), отишао је у своје родно место (Дап 9,30; Гал 1,18,20). Одатле је са Варнавом дошао у Антиохију где се већ била образовала прва хришћанска општина. Ту су обојица успешно проповедала. Године 44. одлазе заједно у Јерусалим, у коме нису затекли ниједног од Апостола. Одатле се Свети Павле са Марком, Варнавиним нећаком, враћа у Антиохију, а касније је у пратњи својих сарадника три пута путовао ради ширења хришћанске вере. У Православљу су ова путовања позната као мисионарска путовања Св. Павла.
На прво путовање од 45.-48. године ишли су преко Селевкије на Кипар, одакле је Варнава био родом (Дап 4,36). Најпре је проповедао у Саламини и у другим местима и, најзад, у Пафу, где обраћа у хришћанство проконзула Сергија Павла. Одатле одлазе у Пергу Памфилијску (Мала Азија), а затим у Листру где је Павле био каменован. Потом иду у Дерву, и у повратку обилазе иста места која су посетили, па преко приморске вароши Аталије долазе најзад у Антиохију (Сиријску). (Дап 13 и 14; 2 Тим 3,11). Четрнаест година касније, после прве посете Јерусалиму (Гал 2,1; 1,8) године 49. Павле са Варнавом, Титом одлази у Јерусалим на Апостолски сабор. Друго (49/50-52/53)
На друго путовање 49.-53., Павле је ишао са учеником Силом (Дап 15,22-40). Пропутовали су Сирију, Киликију, Фригију, Галатију, Македонију.
Треће Павлово путовање се збило у периоду од 53.-58. године. Кренуо је из Антиохије, кроз Галатију и Фригију и стигао у Ефес. Тамо је проповедао у синагоги, након чега је дошло до побуне ефеских златара предвођених извесним Димитријем, јер је Павлово проповедање индиректно било усмерено против њиховог извора прихода - продаје кипова (статуа) ефеске богиње заштитнице Артемиде (Дијане) и њеног храма. Након тога одлази у Троаду, затим Македонију, у Филипи, и Коринт (2 Кор 12,14; 13,1), у коме је провео три зимска месеца (Дап 20,1-3). За време ове треће посете 58. године, одавде пише посланицу Римљанима (Рм 16,23). При повратку, посетио је Филипе у Македонији, где се сусрео с јеванђелистом Луком. Затим је посетио Троаду, Ас, Митилину, острво Лезбос, Самос и Милит.
У Јерусалиму је Павле оптужен да је увео са собом у храм свог пратиоца Трофима, незнабошца. Незнабошци под претњом смртне казне нису смели да уђу у јеврејско светилиште. Због тога је протеран у Кесарију, где су га извели пред римског намесника Феликса и његову жену Друзилу, пред којима је одржао упечатљив говор. Саслушаван је у више наврата у току две године (58-60), у Фесту, га је саслушао јудејски цар Агрипа II. Као непоколебиви мисионар, Апостол је и овог пута проповедао, изневши своју биографију и велика дела Христова учињена на њему - обраћење (Дап 23,12-26,32).
Након тога Павле, у пратњи римске страже, плови у град Мир у Ликији, а одатле на Крит, па ка Малти, где се његова лађа насукала на спруд. 61. године одлази у Рим где је проповедао тамошњим Јудејцима. У Риму је провео две године, од пролећа 61. до пролећа 63. године (Дап 27,1-18,15).
Из Рима одлази у Шпанију (63/64), затим у Далмацију, па у Ефес, где је Тимотеја поставио за првог епископа Ефеса (64/45). Затим је преко Троаде (1 Тим 4,13) отпутовао у Македонију (1 Тим 3,14). Неко време провео је на Криту, где је Тита поставио за Епископа (Тим 1,5) па одатле у Никопољ у Епиру. 66. године, поново је затворен у Риму (2 Тим 4,16-18).
Пострадао је мученички, 67. године. Посечен је мачем као римски грађанин.
Православна црква га прослваља 29. јуна по јулијанском календару.
Рођен је у Тарсу у јеврејској породици Венијаминовог племена. Најпре се звао Савле, учио код Гамалила и био фарисеј и прогонитељ хришћана. Када се чудесно обратио у веру постао је апостол и ватрени поборник и проповедник Јеванђеља, од граница Арабије до Шпаније. Страдао је због проповедања Јеванђеља и стрпљиво подносио муке, чврст и стамен у својој вери у Господа достигавши такво савршенство да је могао рећи: „Не живим ја, него Христос у мени“. Посечен је у Риму у време цара Нерона као и апостол Петар.
Од свог оца, ученог рабина, Павле је стекао прво образовање у Тарсу, где је поред Мојсијевог закона учио и ткачки занат; израђивао је ћилиме и војничке шаторе, што ћe му касније, на мисионарским путовањима, бити један од начина издржавања. Тарс је у то време био чувен по свом универзитету, трећем по угледу после Атинског и Александријског. Школовање је наставио у Јерусалиму код тада чувеног фарисеја Гамалила (Дап 22,3; 5,34). Грчки језик и грчку књижевност знао је од ране младости.
У Светом писму спомиње се у причи о каменовању ђакона Стефана. У самом каменовању, није учествовао, али га је одобравао (Дап 7,60). Из необуздане мржње према новој вери, тражио је од јеврејских духовних власти да у Дамаску проналазе и хватају њене приврженике и бацају их у тамницу (Дап 9,1-2). На путу за Дамаск, после чудесног божанског чина, доживео је обраћење и тада се крстио и постао хришћанин (Дап 9,1-20; 22,5-16; 9-18). У Дамаску и Арабијској пустињи, Св. Павле је провео три године. Пошто је дознао да Јудејци уз помоћ намесника наватејског, цара Арете IV, у чијој се области налазио Дамаск, хоће да га убију, вратио се у Јерусалим да би с тим упознао Апостоле (Дап 9,23-26).
После петнаест дана боравка у Јерусалиму (Дап 9,23-26; 2 Кор 11,32-33; Гал 1,18), отишао је у своје родно место (Дап 9,30; Гал 1,18,20). Одатле је са Варнавом дошао у Антиохију где се већ била образовала прва хришћанска општина. Ту су обојица успешно проповедала. Године 44. одлазе заједно у Јерусалим, у коме нису затекли ниједног од Апостола. Одатле се Свети Павле са Марком, Варнавиним нећаком, враћа у Антиохију, а касније је у пратњи својих сарадника три пута путовао ради ширења хришћанске вере. У Православљу су ова путовања позната као мисионарска путовања Св. Павла.
На прво путовање од 45.-48. године ишли су преко Селевкије на Кипар, одакле је Варнава био родом (Дап 4,36). Најпре је проповедао у Саламини и у другим местима и, најзад, у Пафу, где обраћа у хришћанство проконзула Сергија Павла. Одатле одлазе у Пергу Памфилијску (Мала Азија), а затим у Листру где је Павле био каменован. Потом иду у Дерву, и у повратку обилазе иста места која су посетили, па преко приморске вароши Аталије долазе најзад у Антиохију (Сиријску). (Дап 13 и 14; 2 Тим 3,11). Четрнаест година касније, после прве посете Јерусалиму (Гал 2,1; 1,8) године 49. Павле са Варнавом, Титом одлази у Јерусалим на Апостолски сабор. Друго (49/50-52/53)
На друго путовање 49.-53., Павле је ишао са учеником Силом (Дап 15,22-40). Пропутовали су Сирију, Киликију, Фригију, Галатију, Македонију.
Треће Павлово путовање се збило у периоду од 53.-58. године. Кренуо је из Антиохије, кроз Галатију и Фригију и стигао у Ефес. Тамо је проповедао у синагоги, након чега је дошло до побуне ефеских златара предвођених извесним Димитријем, јер је Павлово проповедање индиректно било усмерено против њиховог извора прихода - продаје кипова (статуа) ефеске богиње заштитнице Артемиде (Дијане) и њеног храма. Након тога одлази у Троаду, затим Македонију, у Филипи, и Коринт (2 Кор 12,14; 13,1), у коме је провео три зимска месеца (Дап 20,1-3). За време ове треће посете 58. године, одавде пише посланицу Римљанима (Рм 16,23). При повратку, посетио је Филипе у Македонији, где се сусрео с јеванђелистом Луком. Затим је посетио Троаду, Ас, Митилину, острво Лезбос, Самос и Милит.
У Јерусалиму је Павле оптужен да је увео са собом у храм свог пратиоца Трофима, незнабошца. Незнабошци под претњом смртне казне нису смели да уђу у јеврејско светилиште. Због тога је протеран у Кесарију, где су га извели пред римског намесника Феликса и његову жену Друзилу, пред којима је одржао упечатљив говор. Саслушаван је у више наврата у току две године (58-60), у Фесту, га је саслушао јудејски цар Агрипа II. Као непоколебиви мисионар, Апостол је и овог пута проповедао, изневши своју биографију и велика дела Христова учињена на њему - обраћење (Дап 23,12-26,32).
Након тога Павле, у пратњи римске страже, плови у град Мир у Ликији, а одатле на Крит, па ка Малти, где се његова лађа насукала на спруд. 61. године одлази у Рим где је проповедао тамошњим Јудејцима. У Риму је провео две године, од пролећа 61. до пролећа 63. године (Дап 27,1-18,15).
Из Рима одлази у Шпанију (63/64), затим у Далмацију, па у Ефес, где је Тимотеја поставио за првог епископа Ефеса (64/45). Затим је преко Троаде (1 Тим 4,13) отпутовао у Македонију (1 Тим 3,14). Неко време провео је на Криту, где је Тита поставио за Епископа (Тим 1,5) па одатле у Никопољ у Епиру. 66. године, поново је затворен у Риму (2 Тим 4,16-18).
Пострадао је мученички, 67. године. Посечен је мачем као римски грађанин.
Православна црква га прослваља 29. јуна по јулијанском календару.
Коментари
Постави коментар