Мало кафа, мало чесмовача...

 

Некад, кад су се наши монтери и вариоци враћали са рада по арапским земљама, говорили су нам најфантастичније приче како је тамо вода скупља од бензина. Мало ко им је вјеровао. Али, послије деценијске управе црвених кадрова (сасвим је свеједно која је нијанса црвене на њиховим партијским књижицама) ЈП Водоводом и канализацијом, та давна прича и код нас полако али неумољиво постаје стварност.

            Како је до тога дошло? Нема потребе много компликовати, јер обично су највеће тајне сасвим прозаичне, да не кажем баналне. У споју са увјерењем да свако друштвено добро припада Великом Вођи и његовим залуђеним сљедбеницима, дилетантизмом и одсуством било каквог осјећаја за друштвену одговорност (морал), добили смо вјероватно најскупљу воду у Републици Српској.

            У низу бизарних „подухвата“ менаџмента овог јавног предузећа (отпуштање радника, поскупљење па појефтињење воде, астрономских цифара за утрошак горива и телефонских рачуна), на ред је дошао и бродски Скадар на Бојани, звани Градски базени, којим управља ово предузеће.

            У граду је јавна тајна и аморално лицитирање ко је колико зарадио у току сезоне купања. И тако, много уста не умије да очувају тајну (нису много ни крили, јер то, забога, њима и припада!), па је процурила вијест да је један тамошњи конобар (радник Водовода) смотао у свој џеп око 1.400 КМ на продаји кафе и флаширане воде, тј. флаша у коју је сипао добру стару чесмовачу. И све то уз знање и одобрење његових шефова. И све то без фискалних рачуна. Покренут је и тобожњи дисциплински поступак против тог „радника“, али кад су схватили да би се клупко могло одмотати предалеко, па чак и до неких истакнутих функционера СНСД-а, који су се у понедјељак увече смјешкали својим гласачима са бине поред Великог Вође, све је заташкано. Бар док не прођу избори. Да не пукне брука.

            Како је до тога дошло? Лако! У мору афера које су тешке стотине милиона марака и у које су до грла умијешани највиши званичници РС, и тај несрећни конобар је видио да је све допуштено. И да нико не одговара. Зашто онда не би и он?! Овај случај је само парадигма и сликовито описује стање у нашој привреди, и још горе, стање свијести оних који нас „воде“.

            Једно није знао тај несрећни конобар: „Ако украдеш милион скидају ти шешир; ако украдеш кокош скидају ти главу“. У то су претворили наше друштво.

           

                                                                                                  Информативна служба СДС-а