О злочину у Сијековцу и почетку рата - професор Ненад Џабић

(говор професора историје Ненада Џабића на јавној трибини 

Сијековац - злочин без казне)

Професор Ненад Џабић . водећи брпдски историчар

Страдање српског народа у 20. вијеку, по броју жртава и узалудности циљева за који су жртвоване генерације и милиони живота, превазилазе сва страдања било ког народа у наведеном периоду. То циклично историјско понављање завршило се крајем прошлог вијека, са ратовима који су довели до распада бивше Југославије.

            Урушавање биполарног свијета и почетак прекрајања и стварања новог свјетског поретка почетком 90-их година, српски народ је дочекао национално и политички демобилисан, са непостојањем јасне националне идеје, са политичком елитом дубоко огрезлој у југословенству и ништавном политичком оставштином Савеза комуниста Југославије и Јосипа Броза. Док је српски народ покушавао чувати оно што се очувати не може и тако залудно трошио своје снаге, дотле су се наше комшије савршено организовале, са јасном идејом о разбијању Југославије (коју су сматрали „тамницом народа“), са својим моћним покровитељима и до тада невиђеном медијском пропагандом која је од Срба створила слику као о Хунима или Вандалима 20. вијека.

            Све је било спремно за рат, он се осјећао у ваздуху, само је требала варница да се опет упали „балканско буре барута“. Српском народу у БиХ није била довољна опомена ни сецесија Словеније и Хрватске, и страдања наших сународника у Туђмановој демокрацији, уљуљкивали смо се у лажну идиличну слику „братства и јединства“, да се то једноставно не може догодити у национално и вјерски измијешаној Босни. Развој будућих догађаја и само летимичан поглед на нашу блиску прошлост јасно указује да је најгори могући сценарио и те како је могућ! До стварања својих националних „независних“ државица (независних само од Срба), наше комшије су биле свјесне да могу доћи само насилним путем, елиминишући српски „реметилачки“ фактор. Под елиминацијом се подразумијева протјеривање или физичко истребљење. Савјетовани од својих господара, који не живе на словенском југу, него у Бечу, Берлину, Ватикану или Истамбулу, требало је да учине нешто тако нечувено што ће довести до рата и до остварења њихових злочиначких циљева. Као и много пута раније, наше комшије су одиграли нечасну улогу слуга страних завојевача.

            Рат у бившој БиХ је имао своју предисторију, обиљежен нелегалним муслиманско-хрватским референдумом о отцјепљењу и везивањем у чвор усташке шаховнице и османлијског зеленог полумјесеца. Требало је, као и у Хрватској, да се пренебрегне чињеница да је српски народ конститутиван и да се без његове воље не може одлучивати о његовој судбини. Није их бригало за мишљење цијелог народа који није желио сецесију, а желио да очува тековину коју су у два свјетска рата платили са више од два милиона глава.

            Послије поменутог референдума, који су Срби бојкотовали, догађаји су се почели одвијати као на филмској траци и сустизати један други. Већ 3. марта 1992. године јединице Хрватске војске су ушле у Брод без имало устручавања, а преостали Срби у граду су стављени ван закона и само се ишчекивало кад се ће се неки јуначни бојовник острвити на незаштићену нејач и цивиле.

            Злочину у Сијековцу претходило је убиство у Броду, када су 25. марта 1992. убијени Андрија Мартић и син му Момир, као и њихов комшија Душан Дујанић.

            Право зло је имало тек да се догоди. У поподневним часовима, 26. марта, у Сијековац су ушли припадници ХОС-а, паравојних хрватско-муслиманских јединица из Брода, припадници „Зенги“, „Ханџар дивизије“ и „Интервентног вода ХВО из Сијековца“. За само један сат злочиначког дивљања убијено је деветоро Сијековчана. Они заслужују да им се на овом мјесту помену имена јер су убијени само зато што су српског рода. Најстарији је био Јово Зечевић 72 године, а најмлађи Драган Милошевић од 18 година. Осим њих на најдивљачнији начин убијени су и Васо Зечевић 34 године, Милан Зечевић 42 године, Петар Зечевић 39 година, Лука Милошевић 49 година, Жељко Милошевић 24 године, Мирко Радановић 27 година и Срето Тривић 65 година.

            Међутим, то није и коначан списак убијених цивила. Тијела убијених су касније бачена у ријеку Саву. Након стравичног злочина Сијековац су посјетили тадашњи чланови Предсједништва БиХ Биљана Плавшић, Фикрет Авдић и Фрањо Борас, а снимци злочина приказани су на РТВ Сарајево и Телевизији ЈУТЕЛ. Преживјеле жртве су међу џелатима препознали своје комшије Хрвате и муслимане обучене у униформе хрватске војске.

О злочину у Сијековцу постоје многобројни докази, као што постоје докази и о другим злочинима у Броду, чије су жртве били Срби. Предмет са доказним материјалом 22. маја 2002. године предат је хашким истражиоцима, а Хашки суд је предмет 2006. године уступио Тужилаштву БиХ за ратне злочине, које до сада ништа није учинило да злочин буде процесуиран.

Окружно тужилаштво у Добоју потврдило је оптужницу против Нијаза Чаушевића, званог Медо, Марка Милоша и Мирослава Копљара за злочине над српским цивилима у Сијековцу 1992.године. Нијаз Чаушевић – Медо био је командир такозваног Интервентног вода ХВО, који је бројао 68 припадника, који су извршили злочин у Сијековцу. Да иронија судбине буде већа, тај исти Медо је, у првом поратном сазиву, био одборник у СО Брод, и сједио у овој истој сали у којој и ви вечерас! То много говори и о његовим гласачима, који за свог политичког представника бирају освједоченог ратног злочинца. А можда му је то била и главна референца у његовој биографији коју су гласачи препознали као „позитивну“!

Злочин у Сијековцу је отрежњујуће дјеловао на српски народ, натерао нас да ставимо по страни старе потрошене идеологије и да се више не дијелимо на неке нове четнике и партизане. Овај догађај је на најтежи могући начин научио Србе да је разлаз једини излаз и највише у интересу нашег народа. Прошле године сам на овом истом мјесту сам себи поставио питање зашто је изабран баш Сијековац. Изразио сам своју сумњу да је случајно пао избор баш на ово село. Можда је изабрано због своје нетипичности, јер је за разлику од већине босанских села Сијековац национално и вјерски измијешан. Сигурно су тим злочином жељели да покажу да не може и не смије бити међукомшијске и међунационалне сношљивости. Убиством за сат времена деветоро невиних људи то су и доказали. А можда су изабрали сијековачке Србе јер су били изоловани од главнине српског становништва општине Брод и, као такви, погодни да се злотвори над њима иживљавају без страха да ће бити спријечени или кажњени.

О аутору текста: 

Ненад Џабић рођен 30.01.1978. године у Славонском Броду. По занимању професор историје и запослен у СШ Никола Тесла у Броду. Живи у Броду, ожењен, отац једног дјетета. Актуелни замјеник предсједника ОО СДС Брод и члан Главног одбора СДС у једном сазиву.